03. фебруар 2017.

ДУПЛО



ЗОРАН М. МАНДИЋ

ДУПЛО
(лирски спис о неизмереном)

Можда сам у свему томе и превише
дупло
дупло као имагинарни дупли живот
над дуплим дном
дупло
У чему сам то
не мислим да не питам
док мислим
док могу кроз своје могућности
неокрњен
без телесних повреда
дубоких рана
ожиљака
нанетих руком немогућности
хладним оружјем
хладне зиме осећања
на цичи зими у замку од леда
Можда сам у свему томе превише
дупло
дупло хладан у дуплом леду
у дуплој цичи
дуплих речи
дуплих дупликата
сурове дуплости недуплих бројева
оне фине рафиниране пажње према
математици која никада не лаже
нити обећава

2.

Лирика је царство у које сам стигао
за речима
Нема лаких путева ни до једног царства
на лирским путевима
на универзитетима за изучавање лакоће
најтеже се полажу предмети
из тешкоћа
Дупло
дупло је све теже кад не осећаш
Када ти глава промиче кроз цитате
када се попут котура котрља
кроз дупло
кроз дупло неповерење према
прескочивим запрекама на путу
на дуплом путу у историју неповерења
у зачкољице са лакоћама
у све што има и нема себе на провидном
дуплом тасу
дуплог кантара
оне мале дупле мерице
са чијих дуплих писта узлећу душе
у невид
према искону
несагледивом ни у недуплости
ни у дуплости

3.

Не разумем ову песму
неспремно сопствено затицање у њој
духом у њеном духу
у разним одуплалим облицима
отисака и притисака
утисака и стисака
врисака
онако како се у језику одвија човек
како нараста торзо његове фигуре
Мурова рупа у њој
Рубљовљево звоно над њом
Вермерова светлост око ње
ратници и бикови Милорада Бате Михаиловића
с њом
с матером наше памети усред светске глупости
глупости сензација
глупости инспирација
глупости фасцинација
глупости индоктринација

4.

Гледам је
глином погледа завршавам обрисе
њене фигуре
у осетљивој нагости мисли
у међупросторима речи
на рубу цртежа
Посежем за другим погледом за другом
глином погледа
да је обујмим
наведем на стисак покрета
што пева гестове у којима се памет и глава
заједно губе
као губитак
ненадокнадивог
Вајам је усред пренарасле патетике
њеног говора
начина њене вербализације
Откуд јој толико непажње према сопствености
осећања
откуд толико дивљине у питомини лирике
Могу иако не бих смео да одам
оно о Еденском врту у Лирици
Гледам је
лириком погледа завршавам портрет Еве
њене фигуре
у осетљивој нагости Адамове похотности
у мисленом простору дрхтања
на рубу речи
међу страховима цртача и цртеж
Знам да ће једнога дана
погледи запевати онтолошким речима
у мени
у мојим римама

5.

Ништа не знам о срећи
знати да не знаш је дрво казне
дрво са стаблом
кореном
крошњом
листом и плодом
оним у вечном зрењу пролазности
међу несугласицама усаглашеним
противу-речности
Подижем глас против речности
за говорницом празног амфитеатра из
прошлости
А она
Она ме стално подсећа на себе
у устима
долази и нестаје као глас
Душа је богиња гласа
без погађања и нагодбе
она гласу одређује глас
Ништа се више не зна о томе
Све је у божијим рукама и најбоље је што је тако
што не пропада у јаловим опозицијама
понашања
времена и простора
сунца и светлости
ватре и кисеоника
воде и земље
ваздуха и понора
Понешто знам о њој
скучен око њеног тела
наслућујем метафизичку пометњу
у физичком
у души
Додирујем је
Додирујем злато њеног тела
влажност мучнине која настаје престанком
додира
Сви смо у обичности
Свет путује у истом вагону
У тесној пространости илузије
да постоји нешто
да нешто може да постоји
додиром
престанком додира

6.

Размишљам и даље о феномену дуплог
о илузији која нас је поробила илузијом о
постојању
А гледам је као да постоји
као да због ње постоје додири
(реч, мисао, илузија, жена, лепота, сензација, душа, богиња, мајка,
земља,
наспрам
поноса, океана, храма, мрака, космоса, света, бога)
Није лако
записујем последњи ред ове песме
извајане од глине мојих погледа