КУДА ПЛОВИ ТУЖНИ СРПСКИ КЊИЖЕВНИ БРОД?

                        Зоран М. Мандић и Никола Цинцар Попоски на штанду ИК Арка
                                                      на сајаму књига у Београду 2013.год

ЗОРАН М. МАНДИЋ

КУДА ПЛОВИ ТУЖНИ СРПСКИ КЊИЖЕВНИ БРОД?

         (Скица за портрет ружне српске књижевне неправде са предлогом да се песнику НИКОЛИ ЦИНЦАРУ ПОПОСКОМ додели национална пензија Србије)

Запањујуће колико је у књижевној Србији жилава тужна и неправедна пракса тзв. инокосних и колективних “делилаца”: награда, признања и других привелегија. Несхватљива је и чињеница да могу да постоје таква “друштва” ушанчена у својим самопрокламованим елитама, које моћнички “жаре и пале” по Србији и то тако што су инфилтрирани у све центре одлучивања о привилегијама и првенствима код: додела националних пензија, откупа књига и других погодности. Они су ти “мали богови” који додворавајући се “свима и сваком” састављају, потписују и оверавају листе овенчаних и одбачених, прогураних и поништених, трагично скрајнутих и заобиђених. Та неморална пракса посебно доминира последњих година на све смешнијој и неозбиљнијој сцени књижевне, па и шире уметничке Србије.Постала је сестра близнакиња (квази)политичких, тајкунских и плићарских знакова препознавања, нашминкана и дотерана као удавача, љигава као змија...Наравно, да ће се могући читалац овог текста упитати – шта је то његов писац хтео јавно да каже, а да притом остане читалачки непристрасан хришћански суверен у неоцарињеном пољу самопоштовања и самопоуздања.

Суштина казивања је кратковека ако се појављује у лику пљувачке и жестине непромишљеног обрушавања на мапирна имена и адресе одлучивања. Улога и век сваког казивања претпостављају позивање на културу морала и говора без које не може да се обележи, а камоли обожи, ниједна судбина. А, ово казивање инспирисано је неискреношћу са којом данас: неки поједици, неке “коалиције” и нека друштва “креирају” књижевно безнађе – претварајући његове вртове у септичке јаме и ђубришта. Али кренућемо од карактера тзв. кодовања и бодовања српских књижевних награда.

Прво да се упитамо, каква вајда од кодова, годова и бодова  награде, па звала се она Попина, Миљковићева, Дисова или Змајева, ако се годинама додељује у строго ограђеном кругу одлучивања у коме се по принципу чувеног ‘дуплог паса” из ризнице фудбалске игре додела обавља, између “истомишљеника”, на начин “ја теби – па ти мени” без и трунке савести и страха од “божије казне”. За илустрација начина рада и одлучивања “царских јамара” српских књижевних награда узћемо пример писца НИКОЛЕ ЦИНЦАРА ПОПОСКОГ (1944-2014), песника који је, у вишедеценијском стварању импозантног књижевног опуса, на волшебан начин изградио аутентични израз поетичко-естетичког, поетско-филозовског и духовног понирања у меандре језика и његовог палимпсетског порекла и станишта. Међутим, он је заобиђен, или скинут са фантомских листа “делилаца” националних пензија и књижевних признања. Да ли зато што су о његовој поезији између осталог написали:

Вук Крњевић - ...Скоро свака књига Николе Цинцара Попоског је тестаментална књига, која својом поезијом наставља и надграђује поетику Ивана В. Лалића.

Думитру М. Јон - ...Никола Цинцар Попоски целим својим делом, поред Миодрага Павловића, један је од најважнијих савремених српских песника..

Јовица Аћин - ...У поезији Николе Цинцара Попоског лексичко ломљење, тражење у речима њихових унутрашњих одјека и сагласја наликује...божанском деловању путем моћи саме речи...

Зоран Богнар – Целокупна поезија Николе Цинцара Попоског препознатљива је превасходно, по експресивности и филозофичности (реч је о наглашено мисаоној поезији) и по акрибиској језичкој избрушености.

Чедомир Мирковић – Расклопивши површинске, разређене и уморне слојеве језика, Никола Цинцар Попоски нас је увео у лавиринте наелектрисаних симбола и знакова, у свет тајновитог и надвременог, у подручја очаравајућег и претећег. Отворио нам је космогонију чудесних симетрија, неочекиваних сагласја и омамљиве енергије

Милош И. Бандић – који је Н.Ц.Попоског поредио са Душаном Матићем и говорио о њему као његовом могућем песничком наследнику.

Али, и без даљег навођења цитата из текстова: др Бошка Томашевића, мр Душана Стојковића, Милице Лилић Јефтимијевић, др Живана Живковића, Миљурка Вукадиновића, Ђорђа Ј.Јанића, Остоје Кисића, Божидара Милидраговића, Милосава Мирковића, др Јована Пејчића, Егона Фекетеа, др Миће Цвијетића, Зорана М. Мандића, др Тоде Чолака, Љиљане Шоп, др Младена Шукала, Милосава Шутића...поменути «могући читалац овог текста» мора да се упита – које је то још «површинске, разрађене и уморне слојеве језика» требао да разгрне да би се нашао на листи оних који као српски песници, сликари, или музичари заслужују националну пензију. И зашто о томе одлучују они, који појма немају о “космогонији чудесних симетрија, неочекиваних сагласја и омамљиве енергије»??? Да ли је могуће да “људи” без чула заобилазе и понижавају песнике, који су незаобилазни, а поготово у пољу родоначелништва трагања за ДНК језиком у пра-дубини његове светодуховне колевке, места из ког човек извире божијом вољом без права на сагрешења и злочинства из патологија љубоморе и сујете. Песнички пројекти Николе Цинцара Попоског говоре и о «раскорацима», «апокалипсама», «менама» и «ноуменима» тих сагрешења и таквих грехова. У тим пројектима, је поред свих његових земаљских награда (Млада Струга, Ракићева, Повеља Карађорђе, Премиум Балканиц, Равничанин)  и признања -  издвојена појединачност његовог живота и жвота високо моралног и творачког божијег раба, градитеља и великог саговорника  упечатљивих слика језика.и његових семантичких носача.

Зато је за живота Никола Цинцар Попоски, као врхунски савремени српски песник, заслужио да се нађе на листи носилаца националне пензије Србије.

Овај предлог су 2011. године својеручно потписали доле наведени писци:

                                                       

                                                        Душан Стојковић

                                                        Милица Лилић

                                                        Јефтимијевић

                                                        Душан Чоловић

                                                        Зоран Милисављевић

                                                        Јован Пејчић

                                                        Ристo Василевски

                                                        Миљурко Вукадиновић

                                                        Милан Младеновић од

                                                        Лужице

                                                        Зоран Костић

                                                        Богислав Марковић

                                                       

                                                        Зоран М. Мандић

                                                        Јевросима Ристовић