03. фебруар 2017.

ВЕШТИЦЕ У ТАТИНИМ ПАПУЧАМА

                      Зоран М. Мандић у Галерији Матице српске, Нови Сад 1995.


ЗОРАН М. МАНДИЋ

ВЕШТИЦЕ У ТАТИНИМ ПАПУЧАМА

1. (прва верзија)

Оне вештице сву ноћ
мењале су кроз падеже
своју женску депресију
Смејале се из искривљених углова уста
некаквим пословима
трговини са пакетима
које им је неко оставио на градској портирници
Немирном игром ногу испод стола
бодриле су једна другу
у нечему
у ономе што за тили час постаје
немерљиви део мерљивости неке позајмљености
рецимо будуће рођенданске прославе у очевим папучама
у татиним папучама
у знаку препознавања
у мом знаку препознавања
у опросту онима који знају што чине њима у праштању све дотле док
сами пред собом
не погну главу
над татиним папучама

2. (друга верзија)

Дубоко доле под столом као на дну утробе
на можданом поду
где у папучама
недовршене вештице мењају женску депресију
по падежима
по лептирским деклинацијама
кроз атрибуте русалки и псовке демона
нервозно шаљући осетљиве поруке
малим ликовима избезумљених од гестова и гримаса
алкохола и
неразговетног вишка лепоте уоквиреног мањком
лица жене
њеног општег лица
геометријом линија које имају графију ванземаљске нити
нестишани громо-пуцетални глас трубе уз пратњу рискантног
цвиљења виолине
уз срце-парајуће мелодије са партитура неког Џибонија
САВИЈА СЕ ПЕВ НОГУ У ТАТИНИМ ПАПУЧАМА
Све огрезло у погледима у царству трача
из књиге: Много су ружно причали о теби
подигнутог на рушевинама срозаног нивоа
на периферији малих раздаљина у којима се организују турнири у
преферансу и билијару
школе цртања
школе лагања
надметања у алкохолима са севера
у натпросечној бахатости и насиљу вињака
у досадним причама о пиву
у свему што се односи на друге алаве у комплексима
са оперисаним гласним жицама
са страхом од јасне божије најаве кажњавања
које им са болом наноси она мала малецка божија мањина
ултрамарин Светог Духа
чије успехе други неоствареношћу сопственом отровани
отровани сами собом
доживљавају као своје неуспехе

3. (глас песника)

Очаравајућом причом о фетишима
онај који је несмотрено испричао неком свој живот
онај кога увек не воле
причао је само о њима двема
о добро центрираном распореду
о погледу изнутра
који све види
бриге пословне вештице
њено треперење на ветровитој врућини
која може болесно да узнемири и деградира садржаје пакета
остављених на градској портирници
Треба се вратити
говори онај кога не воле
онако како се Христос вратио
враћао у очевим сандалама
да се рукује са онима који су додавали
зарђале чавле његовим џелатима
Боже колико опроста у том стиску руке
колико церемонијалне пажње да свет макар мало буде леп
онако како су лепа деца
онако како жена може да буде лепа кад хоће
када се као вештица дури у татиним папучама
завејана мирисом кукурузних пахуљица
важним неспоразумима са мајком
напором да се допадне
Удисањем половног ваздуха усред реченице нараторове
када треба чути поему
трубу и виолину зарђалих чавла
хор монаха из Кијевске лавре
Нека то буде наш последњи разговор
записује онај кога прекидају и варају вештице својим
увежбаним депресијама
који личи на дете
зато што не може са вештицама
чак ни да размењује њихову женску депресију
на тезгама вашаришта страсти, оклевања и кајања
за нај-јефтиније доплатне картице мобилне телефоније
она која израња усред ноћи и цичи над тек започетим сном
као ономад сирене над Србијом

4. (епилог)

Боже колико сам се залетео у песми
у њеним вибрацијама
записујући и то да су Личанке спасиле част депресивним
вештицама
Све је ипак као у дубокој вези под столом
асталом кафанским
малим ликовима избезумљених од гестова и гримаса
алкохола и
неразговетног вишка лепоте уоквиреног мањком
лица жене
њеног општег лица
геометријом линија које имају графију ванземаљске нити
нестишани громо-пуцатални глас трубе уз пратњу
рискантног цвилења виолине
уз срце-парајуће мелодије са партитура неког Џибонија
САВИЈА СЕ ПЕВ НОГУ У ТАТИНИМ ПАПУЧАМА
Све огрезло у погледима у царству трача из књиге: Много су ружно
причали о теби
подигнутом на рушевинама срозаног нивоа
на периферији малих раздаљина у којима се организују
турнири у преферансу и билијару
школе цртања
школе лагања
надметања у алкохолима са севера
у натпросечној бахатости и насиљу вињака
у досадним причама о пиву
у свему што се односи на друге алаве у комплексима
са оперисаним гласним жицама
са страхом од јасне божије најаве кажњавања
које им са болом наноси она мала малецка божија мањина
ултрамарин Светог Духа чије успехе други неоствареношћу
сопственом отровани
отровани сами собом
доживљавају као своје неуспехе

3. (глас песника)

Очаравајућом причом о фетишима
онај који је несмотрено испричао неком свој живот
онај кога увек не воле
причао је само о њима двема
о добро центрираном распореду
о погледу изнутра
који све види
под наговештајима одласка
напуштања
распуштања распалог савеза
А запис у одласку гласи:
Треба отићи брзо
онако како вода отиче
доле где жедни
коло воде
Свако оклевање
беспотребно ружи слику
заостале воде
оклевања