MILOZVUČNA POEZIJA AKVARELNE PANONIJE

ZORAN M. MANDIĆ

STANKO RODIĆ, akvareli

Galerija Doma učenika srednjih škola Sombor, 18-31. oktobar 2004.

MILOZVUČNA POEZIJA  AKVARELNE PANONIJE

          Mnogi blagoslovi plutaju, i putuju akvarelima Stanka Rodića. Onako, kako o njima peva Đura Papharhaji. Sve je njihovo na njima. Na preplanulom ravničarskom dlanu cvrknut snega. Miris nebeskog inja. Blesak srebrne žudnje u nevidljivoj alasovoj bradi. Rosa, kao jedini svedok jutarnjeg bluda u ataru. Kao porotnik znamenja, zlatne ćutnje stogova. Kao povratna karta za neophode u plavoj nebeskoj travi.

         Oko prosto da ne poveruje koliko boja može. Sme. I odakle toliko snage u njoj i vodi za gestove svođenja nesvodivosti ikonostasa prirode. Za ruku slikarevu, Rodićevu, da poslaže i složi toliko pričica. U jedan rasadnik prideva. Fascinacija. Da bolećivim jezikom imaginacije preskoči dvorište atara. Zamak njegove biografije. Sva poređenja. Da poleti rekom iznad njenog daha. Stišanog kao neznanje lično i Ikarovo. Neumornog i među najtvrdoglavijim umorima: srca, vida, ruke, lirike...

         U zmijolikosti velikolepne i mnogoznačne horizontale zajedničke panoske i isterske tajne, Rodićev ”bibliotekar” čita prizore najnačitanijima, koji ne znaju šta su videli. Ni ono što se je jerofejevski konkretno ne uliva nušta. Ni u jedno racionalno pamćenje.

         Takvi akvareli su retki. Njihova retkost potiče iz podstaknute metafizičke smislenosti teološkim kruženjem vode u njihovim bojama. Iako, smisleno i koloristički zatvoreni u sebe, kao ikone, oni se otvaraju u svakom oku. Leče i neizlečive poglede. I one najnepoverljivije. Ogrezle u sumnji. Miruju u najburnijim nemirima, nalik paocima paradnih kočija. A, najviše na neopisivost panonske reke, koja se nikuda i nikad ne uliva. Kao sunce. Kao otac i majka. Kao broj među brojevima.

           Kako je lepo ispasti iz sveopšte, naročito likovne, zakonomernosti i teći mimo svega. Lagodno i opušteno. Onako kako se to milozvučno odvija sa partitura Rodićevih akvarela.