KOSMIČKA MAGIJA ZUZANE HOLUBEKOVE

                                             

ZORAN M. MANDIĆ

ZUZANA HOLUBEKOVA

Klub Vojske SCG, novembar-decembar 2004.

             Radovi naivnih slikara, bez obzira o kome autoru je reč, tokom istorijskog hoda svog učešća u polju poslova i senzacija umetnosti, tradicionalno su ličili na htonski, gotovo zadovoljavajući sporazum, koji insistira na poetičnim predikatima sugestija da se naslikaju ljudska bića, predstavnici i stanovnici flore i faune, kao suvereni delovi prirode. I njene kosmičke magije.

             Naivni slikar uvek ima potrebu da naslika ono što vidi, ali uz uvažavanje činjenice da se i njegov pogled temelji na stvaralačkoj individualnosti. I to onoj, čiji se put ili bolje rečeno, staza vijugavo kreće u horizontu neposrednog realizma. Kroz koji oni izražavaju svoj naivni subjektivizam. Spajanjem iskrenosti i istina vlastitog čulnog opažanja. U izvesnom smislu to je i putanja, ili putovanje, kroz sopstvena osećanja. Emocionalno kretanje, koje odlikuje radost otkrivanja i prostodušnost likovnog pripovedanja. Naracija sa vibracijama sna. Druženje sa predmetima prirode u kojem se naivni slikar manje bavi njihovim oblicima, a više maštovitom igrom slikovnosti. Iluzijom, odnosno pitanjem, kako se: forme, boje, zvukovi i odnosi među njima, mogu posmatrati, kao svojstva objekata. Kao integritet jedne zajedničke/nedeljive ”partiture”.

            Takvom likovnom soju/krugu, kao jedna od njenih istaknutijih reprezenata, nesporno, pripada i Zuzana Holubekova iz malog banatskog slovačkog sela nadomak Beograda. Iz koga su ponikli seljaci-slikari: Martin Paluška, Jan Sokol, Nihalo Bareš, Jan Knjazovic, Martin Joneš ili Zuzana Halupova. Slikari, koji su za sva vremena upisali svoja dela na mapi nekadašnje Ju-naive.

              Naivno, ili insite slikartsvo Holubekove krase imaginarni pejsaži banatske ravnice, osmišljeni dobro orkestriranim govorom vedrog, pa čak i direktnog, kolorita. Na čijim je poetskim snimcima prvi plan uvek popunjen aranžmanima različitih figurativnih dešavanja prirode. Cvetnim bordurama, Panonskom venerom, ili gizdavim gestovima i grimasama ”belih” i ”crvenih” konja.

              Za verovati je da su takve slike plod potrebe, napora i načina njihovog znatiželjnog autora na koji se svet saznaje. I misli. Bez robovanja: zakonima, kanonima i kontima: anatomije, geometrije, proporcije ili perspektive.

              Holubekova u svojoj naivi ističe eksplatantne moći prirode. Metafore njene fiizike i biologije. Erotiku rada nevidljivog ”baj-pasa” jedinstva Duha i Tela. Njene Eve i Adami zagovaraju život slovačkog seljaka sa osavremenjenim likovnim osvrtom na njegove: običaje, folklor, veru, verovanje i narodne nošnje. Na ikonografiju jednog dobro očuvanog i u umetničkim kazivanjima oročenog nacionalnog identiteta. Zato se Zuzana Holubekova s pravom i označava, kao jedan od najsugestivnijih naslednika i pronosilaca škole naivnog slikanja iz Kovačice.