02. фебруар 2017.

ПОГЛЕД СА ИСПОВЕДАОНИЦЕ


ЗОРАН М. МАНДИЋ

ПОГЛЕД СА ИСПОВЕДАОНИЦЕ

Исповедање је горе од
испирања
прљаве воде из плућа.
Лицемерно
призива,
луде године из снова,
љуљашке
остављене на киши,
између незавршених
опорука, у нади таме,
којом господари
врт сећања.
Човек не припада ником.
Под теретом тела налеће на
риме душе, на
непровидни покров
вере у превазиђено ништа.
У беду правила
уваљују га припрости гоничи
мисли. Под крововима
оронулих симбола
препушта се навикама
болести једења, све
ћешће скреће поглед са ухода,
без снаге да се
одупре трговцима анти-слика.
У залогу нуди
некретнине,
нескренути погледа, залихе
неизговорених речи,
очев кишни мантил из 1950-те.
У залагоницама људи уваљени,
испод јефтиних
кинесих кишобрана и
штапова за пецање,
одбијају нејаке у пролазу.
Ни ружа им из усахле
руке путника ништа не значи.
На царинарницама
са прокислим крововима
северно воће се продаје много
скупље од јужног.
Поглед са исповедаонице не
зазире од граница југа и севера.
Свет је тужно не
збринут у глупим поседима.
Предмети се мета-
стазично шире у њему.
Њиве умиру под наслагама:
бетона, асфалта, тартана и
вештачке траве. Неславно
нестају: скакавци и комарци,
корали и рибе, змије
отровнице, орлови белорепани.
Надахнута смрт тражи главе
речи, салату сласну справља,
невидљива телашца им
жваче, језике им чупа и гута.
Строј непризора чека
знак почетка напада на
призоре,
меркају ваздигло
семе историје, справљене од
зачина среће лажних
победника. Ника мудро
пагански ћути,
не спушта
руке, не меша се,
веш опрани разастире
тамо далеко,
где је вода другачија од
 себе саме у безвременом
дворишту невида.
Клонули исповедалац
пешачи даље.
Жуља га притајени отпор
гравитацији у свакој помисли на
судбину, на моћ говора
на коју залогапримци
насрћу куком и мотиком,
као у време великих ратова
против скакаваца,
као усред посластичарнице у којој
песник наручује пиво пре него што
настави нигде.Човек у
борби за себе мора да се ослободи:
митова, иузија, кланова,
превара, догми.
За себе сам мора да буде једина своја
мафија. Неограђен човек
 повлачи навише своју околину и
њен језик. Када ти је неко потребан –
тражи га, али
навикни се да и други тебе траже.
То је суднина заједничке
исте игре у којој сви морају да прихвате
 правила. И болест је
правило коју не треба
доживљавати као
несрећу, већ као шансу да
човек побољша самог себе, да почне да
мења систем вредности, да
стварно живи живот и радује се у њему
ницању траве. Свет је један, као
старе биографије размишља о
својим објавама.
У књигама највише је
његових записа о људима који воле да
одлпршају на другу страну. На места
која им до-дају ауторитет.
Треба упознати песнике, који ни после
40 година
писања поезије не знају о чему се
заправо ради у њој, у меандрима њене
магије за чије раумевање је потребна
посебна поезије, речи, чак и оне
које не постоје, или још увек
нису пронађене.
Смрт се не одгађа. Она стварно
постоји. У капи кише и зрну песка.
У океану и пустињи. У плодоредима
биљака
пшенице и кукуруза.
На гранама северних и јужних воћки.
У резерватима и гетима
природе. У исповедаоницама.
Све је унутрашња прича.